XII

Premda neprikosnoven vladalac impresijama najuvaženijih književnika i mislilaca, preteklih s hiljada i hiljada procitanih strana, Migi je uporno ponavljao da je malo procita(n)o. Na pisanje jedva i da je pomišljao. Ako ne piše kao Kiš, nece ni posegnuti za perom... Deprimirajuci princip, ne toliko za njega koliko za Veca i Pega.

Trivijalnosti i podmetanja, odsustvo najelementarnije novinarske inventivnosti i slicne „blablastorije” kojima su jedne julske veceri 2003. bili izloženi na par tv programa, navukoše Migija i Veca na tanak led ogorcenja koji je Pego godinama vrebao: pristadoše na kreiranje jednostane radio emisije na Ozonu. Ocas se ispostavi kao problem kako strpati sve što se svakodnevno dalo ispoljavati u tih sat vremena. No, znano je, od viška glava ne boli. Preteci ce dovoljno toga što bi makar satisfakciju znacilo. Ako nikom drugom, ono Pegu, koji je skapavao u priželjkivanju normalnog, ocekivanog ispoljavanja ljudi na medijima, uvidajuci da ta normalnost, iz ugla aktuelne, skaradne aksiološke ustrojenosti, postaje sama magija. I vec narednog dana, eto njega pred mikrofonom, uživo, u uvodnom komentaru Pokušaja kultivisanog otvaranja usta:

— Poštovani slušaoci, dobar vam dan! Tacno je sedamnaest sati i tri minuta. Ovo je pricica za krajicak vašeg uva, jer nema sumnje da vam u glavi suviše toga odzvanja. Jedan nespretni pokušaj da vas zavaram da u vašim radio prijemnicima ipak žive mali ljudi.

Fino je receno da rijec ima težinu ako se kaže na pravom mjestu. Medutim, nije li vec sasvim izandala izreka da zlatna rijec i gvozdena vrata otvara? Hm, valja se ovdje snaci... Covjeka od ostalih živih bica, makar je tako nauceno, razlikuje mogucnost artikulisanog govora. Pa, kako to da smo sve cešce u prilici tek da zanijemimo? Mada znamo da bi odgovore trebalo tražiti negdje drugo, nije strašno što za njima povremeno tumaramo po necijem pogledu, neodoljivom pokretu ili dražesnom osmjehu.

Plastidba se i na periferiji Kolašina lagano privodi kraju. Nadam se da ste se izvještili da nagrabuljate i poneko zatureno slovo, da biste nadomjestili vašu ili tudu polenulu rijec... Zato, pricajte, izgovarajte, pokušavajte... baš kao i mi, da kultivisano otvarate usta.

U podlozi Madness, na glavi slušalice, u mislima lakotjica... pa i onda kad su slušaoci oslovljavani sa dragi GLEDAOCI. Slijede rubrike Artificijelna dikcija iliti Arsen, Na gizdavoj livadi intelekta, Na tragu romansirane noci, Od izvora tek je jedan putic, Vaš šlang-air sezone, Ozon palpacija – simptomi i znaci, Ab aeterno...

Glavna atrakcija je rezervisana za Hit-shit listu by ZO. Evo njenog pocetka:

Prvi (s)hit: Jugosloveni — Pocinjemo, kao što je red. Bilo, pa ga više nema. Nije ni cudo da su temelji bili slabi, kada na pitanje ko ne može bez pasulja i bez ljute šljivovice, bez kupusa kiseloga, slijedi odgovor: Jugosloveni. Jugosloveni, što nijeste ždrali pasulja? Jugoslovenskoj ideji tada je bio neophodan — gas.

Drugi: A. Islamovic — Nek se cuje, nek se zna. Autor želi da obznani nekoliko raznorodnih pogleda na ljubav i seks, od kojih se možda ponajupecatljivijom doima stavka ajnananana, ajnananana, ajnanananaj! Svi za jednoga, jedan za sve, bez gacica je najbolje. Neoprezna upotreba akuzativa broja jedan, asocira na kakvu raspojasanu gej žurku i furku.

...Peto: Riblja corba — Amsterdam. Neuvijeno cudenje celjadeta prizrensko-timocke provinijencije nocnim životom najveceg grada Holandije: U kafanu pušu marihuanu, ili neku drogu piju s nogu. Dve sam noci spavao pod šankom, da se ne bih osecavo strancom. Prethodica Radosava u MinKenu, sumnje nema